Manje oružja – manje tragedije

Ljude koji poseduju oružju je potrebno periodično proveravati, bezbednosno – od strane policije, i zdravstveno – od strane lekara

Bilo je potrebno da se dese velike tragedije 3. i 4. maja kako bi se građani odlučili da predaju oružje u većem broju nego ranije. To je ad hok rešenje vlasti tokom nespretnog pokušaja upravljanja krizom, kažu sagovonici Danasa komentarišući rezultate prošlogodišnje akcije predaje oružja, u kojoj je prema podacima MUP, od 8. maja do 30. juna 2023. godine prikupljeno je 82.398 komada oružja, 4.243.139 komada municije i 26.485 raznih minsko-eksplozivnih sredstava.

Dušan Stanković, doktorand kriminologije na Univerzitetu u Malmeu i autor analize Beogradskog centra za bezbednosnu politiku za Danas kaže da je akcija rezultirala većim brojem prikupljenog oružja nego prethodne, tako da je taj faktor rizika verovatno redukovan nego kada je svo to oružje bilo među građanima.

– U tom smislu, ona jeste bila uspešna. Ipak, bilo je potrebno da se dese velike tragedije 3. i 4. maja kako bi se građani odlučili da predaju oružje u većem broju nego ranije, što je pokazatelj neuspešnosti prethodnih akcija koje nije pratila odgovarajuća medijska kampanja i motivacija građana da predaju oružje – navodi on.

Dok poslanik ZLF Bogdan V. Radovanović za Danas kaže da je ova akcija ad hok rešenje vlasti koji se sistemski ne rešava problem.

–  Ali pošto je režimu na prvom mestu očuvanje sopstvenog rejtinga, bila je potrebna takva marketinška šarena laža koja će se u dužem periodu eksploatisati, kako bi se javnost anestezirala i stekla utisak da država zna šta radi. Naše društvo je preplavljeno nasiljem, a sve je kulminiralo prethodne godine nezapamćim majskim masakrima. I umesto preuzimanja odgovornosti, mi slušamo poruke da sistem nije zakazao i hvalisanje države kako je broj oružja smanjen za više od 150.000 – navodi Radovanović.

Prema njegovim rečima, nakon svega, opet je utisak takav kao da su civili bolje naoružani od pripadnika bezbednosnog sektora.

Kao primere navodi da je na Novom Beogradu pronađena garaža prepuna raznovrsnog oružja, ranjavanje ljudi u Užicu u sred bela dana, u centru Beograda se upucavaju deca iz vazdušnih pušaka, teroristički napadi se vrše samostrelima koji se mogu nabaviti i držati bez dozvole i prijave jer spadaju u D kategoriju oružja…

Na pitanje da li su članovima skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje, čiji je Radovanović član, MUP predstavio podatke i rezultate akcije, odgovara da su jedine dve sednice odbora bile 6. septembra, gde se raspravljalo o radu policije za čitavu 2023. i osam meseci ove godine.

– Inače, u deskriptivnoj zbirci od blizu 450 strana nisam pronašao podatke o rezultatima sprovedene akcije razoružavanja, uglavnom je bilo reči o procentualnom smanjenju određenih tipova kriminala (npr. privredni kriminal) i povećanju nekih za koje se Dačić nije baš snašao da odgovori šta tačno predstavljaju – ekološki i politički kriminal. Postavio sam baš ovo pitanje MUP-u na sednici skupštine kada je bio dan za traženje obaveštenja, tako da čekam odgovor – navodi Radovanović.

Prema Stankovićevim rečima, ovakvu akciju je moguće sprovoditi periodično, ili stalno, kao na primer u Hrvatskoj gde postoji kampanja “Manje oružja, manje tragedije”.

– Potrebno je da poziv za predaju oružja bude praćen adekvatnom medijskom kampanjom kako bi se građani motivisali da isto predaju. Takođe, potrebno je edukovati građane po ovim pitanjima. Na primer, ukoliko neko nema stvarnu potrebu da poseduje oružje, bolje je da isto preda i time smanji rizik od štetnih posledica po sebe i svoju okolinu u nekim nesrećnim slučajevima – ukazuje on.

Na pitanje primećuje li se smanjenje broja ubistava vatrenim oružje od tada, a pogotovo femicida, odgovara da se kod nas Republički zavod za statistiku na godišenjm niovu objavljuje podatke o kriminalitetu i ubistvima.

– MUP i tužilaštva takođe objavljuju svoje godišnje izveštaje o radu koji prikazuju, između ostalog, i kriminalnu statistiku, ali ne sistematski, i ne analiziraju stanje u dovoljnoj meri. U drugim zemljama postoji praksa da se takvi podaci objavljuju češće, sa prelomom na mesečnom nivou, po regionima, gradovima ili opštinama i manjim sredinama kako bi se zajednice informisale o bezbednosti na lokalu i kako bi vladine i nevladine organizacije adekvatno reagovale na isto. Smatram da je potrebna izmena prakse u tom smislu. Takođe, postoje specijalizovane institucije i ustanove za prevenciju kriminala. U odsustvu takvih kod nas, takve analize i odgovore na pitanje šta se zaista dešava (npr. da li imamo porast školskog nasilja, femicida i dr.) treba da nam ponude ustanove poput univerziteta, instituta i dr. Međutim, oni se ne usuđuju da javno istupe povodom stvari koje mogu ugroziti njihove pozicije i odnose sa vlašću – objašnjava Stanković.

Kako dodaje, ono što vidimo iz medijskih objava i izveštaja civilnog sektora koji se bave femicidom jeste da nije došlo do smanjenja istog.

– Postoje mnogi faktori koji utiču na trendove ubistava i femicida, i smanjenje oružja među građanima nije jedini način da se ti problemi adresiraju. U slučaju femicida, ne bih rekao da je rađeno na promeni kulture po pitanju partnerskih odnosa, u šta spada i generalno osnaživanje žena i njihova edukacija po pitanju socijalnih, radnih i porodičnih prava koja moraju biti jednaka za sve, ali i po pitanju prevencije različitih oblika nasilja u porodici. Kultura koja se servira u popularnim medijima, kao npr. na televizijama sa javnim frekvencijama ili u javnim nastupima državnih funkcionera, ima tendenciju da ugnjetava prava žena umesto da ih osnažuje time što akcenat stavlja na poštovanje „porodičnih vrednosti“ i tradicije gde se podrazumeva da žene imaju podređen položaj u porodičnim i drugim društvenim odnosima – ocenjuje on.

Radovanović takođe smatra da je pogubna kultura oružja, “koja je zaparložena u našem društvu i koja se opravdava tradicionalnim porivima da se puca na proslavama, svadbama i sl. za društvo koje je duboko traumatizovano raznim sukobima i ratovima”.

– Ipak, to je nedovoljno da bi se sistemski rešili najteži oblici nasilja nad ženama. Smatram da oružje legalno mogu posedovati samo lica kojima je ugrožena lična bezbednost i to mogu dokazati, a da pritom policija ne može da ih zaštiti. Ukoliko institucije sistema rade svoj posao, ako policija povrati poverenje građanki i građana – pretpostavljam da ljudi neće imati potrebu da se naoružavaju – kaže Radovanović.

I dodaje da je poslanica ZLF, Biljana Đorđević, s obzirom na to da je femicid tema od velikog značaja za koju treba ponuditi sistemska rešenja, podnela formalni zahtev da se organizuje javno slušanje na temu femicida.

– Zahtevali smo i da se time ozbiljno bavi Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova,  ali da se uspostavi i nacionalni kontrolni mehanizam za praćenje i analizu femicida, koji je već predviđen Strategijom za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici 2021–2025, ali nikada nije uspostavljen – navodi on.

On smatra da bi pitanje femicida kao posebnog krivičnog dela trebalo delegirati za stručnu raspravu.

– Svedoci smo da je bilo neadekvatnih postupanja po prijavi žena, što je za posledicu imalo čak i smrtne ishode, tako da ostaje pitanje i institucionalne odgovornosti u tom smislu – zaključuje Radovanović.

Šta je bitno da znaju žena i dete ukoliko postoji oružje u kući?

Upitan šta je bitno da znaju žena i dete ukoliko postoji oružje u kući, Stanković kaže da je bitno da lice koje poseduje oružje jedino ima pristup oružju i da se čuva na način da je onemogućen pristup drugim licima.

– Članovi porodice svakako treba da budu svesni toga da se oružje nalazi u kući. Na neki način, potrebno je da su sa time saglasni, tj. da ne osećaju opasnost od lica koje poseduje oružje i od toga da isto zloupotrebi na bilo koji način. Uobičajeno, to bi policija trebalo da proverava u postupku izdavanja dozvole tako što komunicira sa članovima porodice. Takođe, potrebno je da ukoliko se na neki način osećaju nebezbedno, ukoliko se situacija u međuvremenu promenila, isto prijave policiji. Ljude koji poseduju oružju je potrebno periodično proveravati, bezbednosno – od strane policije, i zdravstveno – od strane lekara. Službe za socijalni rad su uvek uključene u situacijama kada postoje rizici od nasilja, ali je potrebno ostvariti saradnju i sa organizacijama civilnog društva koje mogu imati ulogu u edukaciji o načinu zaštite žrtava, njihovim pravima, prevenciji nasilja, načinu raspolaganja oružjem ili boljem radu policije i pravosudnih organa – zaključuje Stanković.

Lidija Valtner

Tekst je nastao u okviru projekta “Epidemija femicida – društveni odgovor na rodno zasnovano nasilje”  koji Akademska inicijativa “Forum 10” realizuje u partnerstvu sa dnevnim listom “Danas”, a uz podršku Ministarstva informisanja i telekomunikacija.